Ivan Radojičić

Ivan Radojičić posmatra svet iz svog ugla i priča vam priču, od početka. Ivan ovde deli sa vama svoja osećanja i razmišljanja.

 

Početak

Zovem se Ivan Radojičić. Rodjen sam 1.12.1970. godine, dakle baš na dan koji je kasnije proglašen za svetski dan borbe protiv SIDE. Da sam nosilac virusa, saznao sam 1993. godine kada sam išao na kontrolu na VMA gde je moj otac radio kao lekar imunolog. Zajedno smo podigli rezultat i saznali tu lošu vest - kao da je pisalo smrtna kazna. Tada sam bio intravenski narkoman već tri pune godine i na taj način sam se verovatno i inficirao.

Ovim rečima i rečenicama obično počinju tribine i predavanja koja su često nosila bombastične naslove tipa Ivan Radojičić čovek koji živi sa HIV-om.

Pažnja pažnja, čovek slon je ponovo u opticaju i stigao je u vaš divni grad. On ima SIDU, nemojte to da propustite.U glavama je pitanje o tome na šta li liči takav neki čovek, da li se to na njemu vidi, je li opasan i ima li na sebi neke fleke i rane?

E nema ništa od toga i izgled bi prevario svakoga. Ko bi reko da dečko izgleda kao čovek a ne bela mečka.

U sali muk i tiš¡ina, pažnja na nivou. Čuje se muva i jedan muški glas. Svi pogledi su ka njemu usmereni. Začuđena lica, radoznali izrazi lica. Proučavaju. Nikada ga ne bi provalili da ima to što ima da nije sam rekao. Dakle ne bi mu to poznali da smo ga negde drugde upoznali. Užas, pa ta SIDA se ne vidi odokativno. Začudjeni pogledi i muk. U tišini jedan glas.

Sida se ne prenosi socijalnim kontaktom, pijenjem iz iste čaše, rukovanjem, pogledom, sedenjem u istoj prostoriji, poljupcem. Ma pali brate kakav tvoj crni poljubac I rukovanje je već OHO a i to sa sedenjem i istom čašom je frka. Mada, deluje bezopasno, čak i simpatično.. Mada, odjednom se čula tišina a pre nje reči. Pitajte šta god vas interesuje, nema nezgodnih pitanja možda ima samo nezgodnih odgovora. Muk. U vazduhu se osećaju frka i strah. Znatiželjni pogledi. Gledaju jedni druge a u glavama pitanje ko će prvi da prelomi.

Aplauz na samom završetku govorancije je bio snažan. Onda jedan hrabar čovek ustaje malo se zacrvenevši i upita - Kako sam rešio da se pojavim javno da pričam o tome kad pre mene niko nije, da li imam devojku, kako su reagovali roditelji. Posle prvog usledila je serija pitanja sa svih strana. Svi ćemo umreti i svi to znamo samo što sam ja malo bliži toj spoznaji zbog ovog posebnog saznanja koje imam. Drugi ljudi se ponašaju kao da će živeti večno a u suštini to se nikada ne zna. Bravo, Kolumbo je otkrio Ameriku. Čestitamo vam na hrabrosti Ivane. A Ivan? U čudu. Vidi gle ovi kao da stvarno nisu znali sve to što pričam a to se podrazumeva. Nikada se ne zna ko je sledeći i ko će prvi dok se to ne dogodi. I gledam i mislim sve kako je to bila još jedna prokleto dobra tribina u džimbutiju, naselju dobrih ljudi koje zanima istina. Baš sam pametan. Prava budala i to uživo, nema šta, svaka čast. Veliki aplauz za velikog ludaka na kraju. Ljudi u nizu stoje i čekaju red da pitaju nešto nasamo mladog gospodina i da ga pipnu rukujući se sa njim. Dve odvažne i hrabre devojke su se čak osmelile da ga poljube u obraz. Čestitke i pozdravi. Doviđenja i puno sreće, sve najbolje želje. Sala se praznila polako i svi su odlazili sa utiscima. Ivan je bio gladan i jedva je čekao obećanu večeru i osveženje.

Hotel. Dolazi mi sutra kroz nemirne snove. Honorarčić je bio u džepu, dovoljan za čak nedelju dana života. Kakav uspeh. Sam u svojoj sobi i mislima. Čudan neki život. Kafica i doručak, put autobusom kući gde me čeka moja draga koja nije HIV pozitivna zamisli, a živi pored mene. Zima je bila jaka tada, te 1998. godine. Čovek slon ide kući da čeka idući put, novi džimbuti i nova lica u nekoj drugoj sali za tribine i ostale okršaje. Život ide dalje. Zvali su sa radija za neki intervju. Članak u novinama. Ja imam SIDU svetleo je veliki naslov mameći kupce da istresu pare i kupe novi broj.

Vidimo se u idućoj epizodi reče mladi inficirani Radojičić.